Region Karabakh je istorijski uvek bio sastavni deo Azerbejdžana. Od davnina, sve do početka 19. veka kada je pao pod vlast Ruske imperije, Karabakh je bio deo različitih azerbejdžanskih država. Na osnovu Kurakčajskog ugovora, potpisanog 14. maja 1805. godine između karabakhskog kana Ibrahima kana i predstavnika ruskog imperatora generala Pavela Sisiova, Karabakh je pao pod vlast Rusije.
Nakon potpisivanja ugovora u Gülüstanu (12. oktobra 1813. godine) i Turkmenčaja (10. februara 1828. godine), Armeni su masovno i brzo preseljeni na azerbejdžanske teritorije, nakon čega je izvršena veštačka podela teritorije.
Prema zvaničnim izvorima, samo u periodu od 1828. do 1911. godine više od milion Armena preseljeno je u region Južnog Kavkaza, uključujući azerbejdžanske teritorije, iz Irana i Osmanskog Carstva.
Tokom vladavine Ruske Imperije, sve azerbejdžanske teritorije, uključujući današnju teritoriju Armenije, podeljene su na različite administrativne jedinice. Prema konačnoj administrativnoj podeli, na teritoriji Azerbejdžana formirane su gubernije Baku, Jelizavetpolj i Erivan, kao i okrug Zaqatala. U okrug Jelizavetpolj uključene su teritorije koje su na početku 1990-ih godina bile pod okupacijom oružanih snaga Armenije.
Od 1905. do 1907. godine, Armeni su izvršili niz masovnih krvoprolića protiv Azerbejdžanaca. Masakri su počeli u Bakuu, a zatim se proširili na celu teritoriju Azerbejdžana, uključujući azerbejdžanske sela na teritoriji današnje Armenije. Stotine naselja su uništene, a hiljade civila su brutalno ubijene.
Nakon Prvog svetskog rata i februarskih i oktobarskih revolucija 1917. godine u Rusiji, armenski nacionalisti su počeli da sprovode svoje planove pod zastavom boljševizma. Tako je u martu 1918. godine Baku komuna počela da realizuje plan pod sloganom „borba protiv kontrarevolucionarnih elemenata” sa ciljem uništenja Azerbejdžanaca u celoj Baku guberniji. Osim Bakua, u šamačijskom i kubanskom regionu, kao i u Karabahu, Zangezuru, Nakhchivanu, Lenkeranu i drugim regionima Azerbejdžana, hiljade Azerbejdžanaca su brutalno ubijene. U ovim oblastima, civilno stanovništvo je masovno uništeno, sela su spaljena, a spomenici nacionalne kulture su uništeni i izbrisani sa lica zemlje.
Dana 28. maja 1918. godine proglašena je nezavisnost Azerbejdžanske Demokratske Republike. U aprilu 1919. godine, saveznici su priznali general-gubernatorstvo Karabakh, koje je osnovano u januaru te godine od strane vlade Azerbejdžanske Demokratske Republike. General-gubernatorstvo je obuhvatilo okruge Šuša, Cavanšir, Jabrail i Zangezur, sa administrativnim centrom u gradu Šuša. Te godine, gornji deo Karabakha je zvanično priznao vlasti Azerbejdžana.
Ova činjenica potpuno negira tvrdnje armenske strane da je Karabakh u to vreme imao status „nezavisnog zakonitog organa” ili „nezavisne političke jedinice”. To takođe pokazuje propast politike Armenije da proglasi Karabakh kao „teritoriju Armenije”.
Britanski novinar Skotland-Liddel je 1919. godine izveštavao iz Šuše: "U Karabahu je uspostavljen mir. Armeni su pristali da se pokore vladi Azerbejdžana... Prema rečima Armena, nikada ranije nije bilo ovakvog reda i mira u Šuši i Karabakhu... Obe nacije su spremne da mirno nastave svoj način života, a to će se nastaviti, osim ako ne bude intervenisanja provokatora. Verujem da su Armeni odgovorni za ubistva između Armenaca i Azerbejdžanaca u drugim delovima Zakavkazja. Kada je reč o propagandi, jedan armenski propagandista obavlja svoj posao savesno, ali sam siguran da njihovo delovanje u Zakavkazju nije ništa drugo do provokacija."
U 1920. godini, nakon što su Sovjeti preuzeli Južni Kavkaz, Armenija je ponovo iznela teritorijalne zahteve prema Azerbejdžanu.
Činjenice pokazuju da je tokom 70 godina sovjetske vladavine, Armenija uspela da proširi svoje teritorije na račun Azerbejdžana i da, koristeći sve moguće načine, protera Azerbejdžance sa svojih zemalja. Ova politika je u tom periodu sprovodila sistematski i metodološki.
Kada je reč o teritoriji Armenije, prema priznanjima armenskih naučnika, na osnovu Batumskog ugovora koji je Turska potpisala sa Azerbejdžanom, Gruzijom i Armenijom 4. juna 1918. godine, teritorija prvog armenskog države koja je nastala na Južnom Kavkazu 28. maja 1918. godine, zajedno sa glavnim gradom koji je predat Azerbejdžanu 29. maja 1918. godine, obuhvatala je zapadni deo današnje Armenije, koji se kretao od najmanje 8.000, 9.000 i najviše 10.000 kvadratnih kilometara.
Nakon okupacije Azerbejdžanske Demokratske Republike od strane boljšističke Rusije 30. novembra 1920. godine, zapadni deo okruga Zangezur je uključen u sastav Armenije radi sovjetizacije. Kao rezultat, region Nakhchivan je odvojen od glavnog dela Azerbejdžana.
Od 12. marta 1922. do 5. decembra 1936. godine, Azerbejdžan, Gruzija i Armenija su činili Zakavkasku Sovjetsku Federativnu Socijalističku Republiku (ZSFSR). Pre nego što je Azerbejdžan primljen u ZSFSR, zapadni deo okruga Yeni Bayazid i dve trećine okruga Şərur-Dərələyəz su već bili uključeni u teritoriju Armenije. Nakon prijema Azerbejdžana u ZSFSR, značajan deo okruga Qazakh, kao i nekoliko sela iz okruga Jabrail i Nakhchivan, su uključeni u teritoriju Armenije.
Tako je, kao rezultat "sovjetizacije", teritorija Armenije u osnovi povećana sa 8.000-10.000 km² na 29.800 km².
Tokom sovjetskog perioda došlo je do masovnog iseljavanja Armenaca iz inostranstva, dok su Azerbejdžanci proterani iz svojih rodnih zemalja. Prema armenskim izvorima, između 1921. i 1936. godine, oko 42.000 Armenaca je preseljeno u Armeniju. Sledeći korak ka veštačkom promeni demografske strukture u Armeniji bila je naredba Staljina o imigraciji stranih Armenaca novembra 1945. godine. Prema ovoj naredbi, Armenija je 1946. godine primila više od 50.000, 1947. godine više od 35.400, i 1948. godine oko 10.000 imigranata.
Na osnovu izgovora da se strane Armenije naseljavaju, Savet ministara SSSR-a je 23. decembra 1947. i 10. marta 1948. godine doneo posebne odluke o preseljenju kolektivnih seljaka i drugih azerbejdžanskih stanovnika iz Armenije u Kura-Araz ravnicu Azerbejdžanske SSR. Prema ovim odlukama, u periodu od 1948. do 1953. godine, više od 150.000 Azerbejdžanaca je prisilno preseljeno iz svojih istorijskih domovina, iz planinskih područja Armenije, u to vreme u suvu Mugan pustaru i na visoki plan.
U isto vreme, do sredine 1961. godine, 200.000 Armenaca je preseljeno u Armeniju, a broj imigranata između 1962. i 1973. godine iznosio je 26.100.
Kada je reč o teritorijalnim zahtevima Armenije prema regionu Karabakh Azerbejdžana, treba napomenuti da je 5. jula 1921. godine Kaukaska biro Centralnog komiteta RKP odlučio, uzimajući u obzir ekonomske veze između gornjeg i donjeg Karabakha, o zadržavanju „Planinskog Karabakha” unutar granica Azerbejdžanske Sovjetske Socijalističke Republike i dodeljivanju široke autonomije sa administrativnim centrom u gradu Šuša. Tekst odluke dokazuje da je Biro doneo odluku o tome da „Planinski Karabah” ostane u sastavu Azerbejdžanske SSR, a ne kao što su Armeni tvrdili, da ga „daju” ili „potčine” vlastima Azerbejdžana.
Dve godine kasnije, 7. jula 1923. godine, osnovan je Planinski Karabahski Autonomni Oblast (PKAO) sa administrativnim centrom u gradu Xankəndi (u septembru 1923. godine, ime grada Xankəndi promenjeno je u Stepanakert u čast armenskog boljševističkog vođe Stepana Šaumjana, a kasnije, novembra 1991. godine, ponovno je vraćeno na ime Xankəndi). Međutim, za više od 300.000 Azerbejdžanaca koji su živeli u Armeniji, centralna vlada SSSR-a, kao ni vlada Armenije SSR, nije pristala da im pruži kulturnu autonomiju.
Administrativne granice PKAO su određene na način da obezbede većinsko armensko stanovništvo.
Armenske tvrdnje o diskriminaciji armenskog stanovništva PKAO ne odražavaju stvarnost. U stvari, PKAO je imao sve glavne elemente samo-upravljanja.
Pravni status PKAO je regulisan Ustavima SSSR-a i Azerbejdžanske SSR, kao i zakonom o "Planinskom Karabahu" usvojenim 16. juna 1981. godine.
Kao autonomna oblast, PKAO je imalo prava koja su zadovoljila specifične potrebe armenskog stanovništva. Prema Ustavu bivšeg SSSR-a, PKAO je bilo predstavljeno sa 5 poslanika u Sovetu Naroda SSSR-a i 12 poslanika u Vrh. Sovetu Azerbejdžanske SSR.
Armenski jezik se koristio u svim lokalnim administrativnim i sudskim organima, kao i u obrazovanju, lokalnoj televiziji, radiju i novinama. Ovo je odražavalo široka jezička prava armenskog stanovništva.
Od 1971. do 1985. godine, u PKAO je investirano 483 miliona rubalja. To je bilo 2,8 puta više nego u prethodnih 15 godina. Tokom 1981-1985. godine, u poređenju sa prethodnih 20 godina, kapitalne investicije po glavi stanovnika povećane su skoro 4 puta (226 rubalja u poređenju sa 59 rubalja u 1961-1965. godine). Tokom prethodnih 15 godina, dok je u Azerbejdžanu gradnja stanova po glavi stanovnika iznosila 3.64 kvadratnih metara, u PKAO je taj broj iznosio 4.76 kvadratnih metara. Pored toga, broj bolničkih kreveta po 10.000 stanovnika u PKAO bio je 15% viši nego u drugim okruzima republike.
PKAO je zauzimalo relativno visoko mesto među okruzima republike prema broju predškolskih mesta. Tokom 1971-1985. godine, broj dečjih ustanova po 10.000 stanovnika u okrugu bio je 1,4 puta veći od republičkog proseka. Takođe, broj mesta u osnovnim školama na 10.000 stanovnika bio je 1,6 puta veći od republičkog proseka.
Pokazatelji snabdevanja stanovima, robom i uslugama u PKAO bili su viši od onih u drugim regionima republike, što odražava socijalni i kulturni razvoj regiona. U PKAO je prosečna stambena površina po stanovniku u višespratnicama bila otprilike 30% viša od republičkog proseka, dok je stambena površina seoskih stanovnika bila 1,5 puta viša od republičkog proseka. Pored toga, stanovnici PKAO su imali bolje mogućnosti za pristup zdravstvenim uslugama i kulturnim centrima, kao i biblioteke koje su bile u proseku 1,6 puta više od drugih regiona.
U pogledu socijalnog razvoja, PKAO je u celini premašilo pokazatelje srednjeg životnog standarda Azerbejdžana. U celoj republici, uključujući regiju, zabeležen je značajan napredak u razvoju kulturnih institucija.
Tokom školske godine 1988-1989. u Karabahu je postojalo 136 srednjih škola u kojima se kao nastavni jezik koristio armenski (16.120 učenika). Na Državnom pedagoškom institutu u Xankəndi studiralo je više od 2.130 studenata na azerbejdžanskom, armenskom i ruskom odeljenju. Pored toga, u PKAO su radile brojne srednje stručne škole i zanatske škole koje su predavale na armenskom i ruskom jeziku.
Pet nezavisnih periodičnih publikacija na armenskom jeziku je izlazilo. Za razliku od drugih administrativnih jedinica Azerbejdžana koje se nalaze dalje od glavnog grada, PKAO je bio opremljen tehničkom infrastrukturom za prijem neophodnih televizijskih i radio programa.
Statistika pokazuje da se PKAO u celini brže razvijalo od Azerbejdžana. Prisutnost i razvoj PKAO unutar Azerbejdžana potvrđuje da je tadašnja forma autonomije u potpunosti odražavala specifične ekonomske, socijalne, kulturne i nacionalne karakteristike i način života stanovništva u regionu.
Na kraju 1987. godine, Armenija je otvoreno iznela teritorijalne zahteve prema regionu Karabakh Azerbejdžana. Pre tih zahteva, podstaknuti od strane Armenije, u regionu Karabakh, kao i među Azerbejdžancima koji žive u Armeniji, došlo je do napada koji su rezultirali smrću civila, kao i talasom azerskih izbeglica i interno raseljenih lica. U vrlo kratkom periodu nakon iznošenja teritorijalnih zahteva, više od 250.000 Azerbejdžanaca je proterano iz Armenije. Na kraju 1991. i početkom 1992. godine, konflikt je prešao u vojnu fazu.
[i] И.Шопен, Исторический памятник состояния Армянской области в эпоху ее присоединения к Российской империи; Санкт-Петербургъ: В тип. Имп. Акад. наук, 1852, səh. 636, səh. 639-641, səh. 706; Н. Шавров, Новая угроза русскому делу в Закавказье: предстоящая распродажа Мугани инородцам; С.-Петербург: Тип. редакции период. изданий Мин. финансов, 1911, səh. 59-60.
[ii] История армянского народа (С древнейших времён до наших дней), под редакцией проф. М. Г. Нерсисяна. Издательство Ереванского Университета, ЕРЕВАН — 1980, səh. 268; Сборник статистических сведений о Кавказе, том I, отдел I, часть 3, ред. И.И. Воронов (Тифлис: Типография Главного управления наместника Кавказского и Меликова и Ко, 1869 г.); Кавказский календарь на 1917 год. И.П. Степальщук (ред.); Тифлис: Типография Канцелярии Наместника Е.И.В. на Кавказе, 1916 г., səh. 183, səh. 219-221; Акты, собранные Кавказской Археографической комиссией: под общ. ред. А. Д. Берже. - Тифлис: Тип. гл. упр. Наместника Кавк., 1866-1904. Т. IV: под ред. А. Д. Берже. - 1870. Sənəd 37, səh. 37.
[iii] Provisional agreement between the Government of Azerbaijan and the Armenians of Nagorny Karabakh, 26 August
1919; To the History of Formation of the Nagorny Karabakh Autonomous Oblast of the Azerbaijan SSR.
1918-1925: Documents and Materials (Baku: Azerneshr, 1989), səh. 23-25. See also Tadeusz Swietochowski, Russia
and Azerbaijan: A Borderland in Transition (New York: Columbia University Press, 1995), səh. 75-76.
[iv] Azərbaycan Respublikasının Dövlət Arxiv İdarəsi, f. 894, siy. 10, iş. 103, v. 18.
[v] G. Galoyan, Struggle for the Soviet rule in Armenia (Moscow: State Publishing House of Political Literature, 1957), səh.92
[vi] S. P. Agayan, Great October and struggle of labours in Armenia for the victory of the Soviet rule (Yerevan: Publishing House of the Academy of Sciences of Armenian SSR, 1962), səh. 174; E. C. Sarcissian, Expansionary policy of the Ottoman Empire in the Transcaucasia on the eve and in the years of the First World War (Yerevan: Publishing House of the Academy of Sciences of the Armenian SSR, 1962), səh. 365.
[vii] История армянского народа, səh. 283.
[viii] Yenə orada, səh. 336
[ix] Yenə orada, səh. 366
[x] Documents of Foreign Policy of the USSR (Moscow: State Publishing House of Political Literature, 1962), volume 6, note 33, səh. 611.
[xi] История армянского народа, səh. 418.
[xii] 1991-ci ilin 26 noyabr tarixində Azərbaycan Respublikası Ali Sovetinin qərarı ilə “DQMV” inzibati ərazi vahidi kimi ləğv olunub.